До куће Раде и Милке Писар у Горњој Ступни треба пјешачити сат и по времена, козијим стазама окованим снијегом и ледом. У два мала собичка ове двије храбре жене живе на вјетрометини планинских ћуди, а ноћи проводе уз дивље животиње. Готово да нема ноћи када не слушају "музику" завијања вукова.

- Живимо саме, пошто је прије четири мјесеца умро мој супруг Спасоја. Прве комшијске куће удаљене су три километра, а и у њима живе два старија човјека. Немамо никаквих примања, а трошимо посљедње залихе брашна које смо купиле од новца зарађеног продајом коза - прича са горчином Рада

Додаје да је највећи проблем то што њена кћерка Милка, која је завршила гимназију, нема посао.

- Само да ми кћерка добије запослење било би нам лакше, не би се бојале глади. Овако нам је тешко, кућа је трошна и плашим се да се не сруши и да нас не затрпа. Прије неколико дана пала је велика грана са стабла и оштетила кров, који сада прокишњава. Не знам како ћемо презимити - јада се Рада.

Забринута је и њена кћерка Милка, која истиче да она и њена мајка живе самотњачки живот, тако близу, а тако далеко од цивилизације.

Немају струју, воду, свијећа, петролеја за лампу, радио апарат..., а нема ни сигнала мобилне телефоније па су одсјечене од свијета.

И док Милкине некадашње школске другарице из гимназије вечери проводе у шиповачким дискотекама и кафићима, ова вриједна и храбра дјевојка у хладним зимским ноћима у мраку сања свој нови дом у нади да ће доћи бољи дани.

Помоћ

У шиповачком Центру за социјални рад тврде да тренутно немају могућности за значајну помоћ породици Писар. Спремни су да покрену широку акцију за помоћ Ради и Милки и апелују на све који могу помоћи да контактирају са надлежнима у Центру.